Не демистификацији!

Не демистификацији!

Један од проблема савременог васпитања.

Не демистификацији!

Да, демистификовали смо све страхоте и ужасе, од разних врста аморалног понашања, до вербалних и крвавих обрачуна (…), и тиме смо све те појаве нормализовали за незрели дечји ум који им је константно изложен, упијајући их много лакше него што упија научна достигнућа и знања о генијалним умовима светске уметности или књижевности. Таквом демистификацијом, (условно) слабији дечји карактер ће помислити да је нормално да са собом носи нож, да изазове на тучу вршњаке, да са својим и туђим телом ради шта му воља, да износи ставове о сексуалности који му не приличе. Али нико их томе није учио! Наравно, нису их ни код куће ни у школи томе учили, сами су савладали те лекције, јер смо им дозволили да уче сами.

Чим су се родили дали смо им у нејаке ручице тај чудесни апарат и тиме им ставили на располагање све истине и лажи, сва добра и зла од постанка света до данас, под паролом демистификације, поштовања права на знање. Нисмо схватили да нису довољно зрели да разумеју и прихвате та знања, да појме и разликују добро и зло. Све им је на извол’те, а не знају шта би с тим, не умеју то да хендлују.

Дали смо им у руке аргументе да мисле да су паметни, одрасли, да је њихово мишљење важније од мишљења одраслих, дали смо им дозволу да уопште имају мишљење о појавама и стварима којима нису дорасли.

Не демистификацији!

А онда ћемо се жалити, јер им не можемо ништа. Жалићемо се само једни другима, јер  сви се подједнако питамо како је до тога дошло. Жалићемо се једни другима, а заједно смо то урадили сопственој деци. Не можемо да исправимо своје пропусте, јер смо децу изгубили у тренутку када смо им дозволили да се осећају као да знају више од нас. И зато јер неки од њих о неким стварима заиста знају више него многи одрасли. То што не умеју да владају информацијама, што нису ни ментално, ни морално, ни искуствено зрели, да би могли да селектују информације, не спречава их да се осећају јачима од одраслих.

И више им не можемо наметнути праве вредности, јер је то досадно, јер су то превазишли, јер то више није важно. Уосталом, то им је све познато, видели су у свом виртуелном свету. На тренутак је прошло поред њих, заједно са хиљадама других информација у истој секунди, промакло је као детаљ, не баш примамљив, нимало упадљив. А они су у том тренутку журили да виде друге постове, сторије и лајвове, важније, актуелније, оне који се морају сазнати у трену када се појаве, иначе ниси ин. Све друго је смарање: смарају код куће, смарају у школи, смарају учењем, културом, васпитањем, амбицијом да од њих нешто направе, а њима је довољно да у тренутку буду тамо где су, а за следећи тренутак ће већ видети – одлучиће у следећем тренутку, када стигне тај тренутак.

Не демистификацији!

Доступне су им све светске мистерије, позната сва чуда, од пирамида, географских и историјских открића, преко електрицитета и дигитализације, све до свемира и сопственог тела…никаквих тајни више нема. Зашто? Зато што смо им дозволили, зато што се правимо да је и нама све то важно, зато што глумимо модерне родитеље који одлично баратају савременим технологијама, зато што подржавамо развој свог детета, зато што мислимо да то тако мора (па цео свет тако поступа!), зато што не смемо стајати на путу срећи свог детета, зато што хоћемо по сваку цену да приуштимо свом детету све што ми нисмо имали,  зато што не дозвољавамо да дете тамо неког има више од нашег детета, зато што морамо да му испунимо све жеље, јер сами то нисмо доживели од својих родитеља, зато што смо заузети неким својим бригама, зато што се изговарамо борбом за преживљавање, зато што нам је важно да нам је дете на оку, на сигурном (ради нешто у својој соби…то нам је довољна сигурност), зато што ћемо његове реалне битке и проблеме изборити ми уместо њега, доказујући тиме да смо родитељ који све може: да све среди и обезбеди, набави, купи, да поправи оцене ако треба (одржавајући тиме привид свог ауторитета).

А онда ће се (у пубертету) испоставити да не познајемо своје дете, и питаћемо се како смо га то одједном изгубили. Није одједном, градили смо то годинама, нехотице. Одгајили смо дете које живи у свом виртуелном свету, где слика себе онаквим каквог је себе замислио (према јунацима које прати), које нам више не дозвољава приступ у свој свет, јер зна да га таквог не познајемо, јер то није за нас. Ми смо архаизам, из неке давне прошлости од пре годину-две када је још увек био мало дете, а сада је далеко од нас, у свету који ни сами не желимо да упознамо, јер се бојимо оног што ћемо видети. Бојимо се да нећемо препознати своје дете и зато се склањамо, бежимо од тог непознатог и неразумљивог света, надајући се да ће све бити како треба. Срећом, некад стварно и буде.

Не демистификацији!

Дали смо им опасну играчку која их потпуно обузима, укида везу са собом и са породицом, која је тако примамљива, која временом постаје једина важна ствар у животу. И ми смо је прихватили, ту играчку, јер смо, забога, модерни, јер смо у стању да дозирамо игру, да јој се одупремо. Међутим, она је паметнија од нас, јер је предвидела све наше слабости, јер обећава све најлепше, јер замагљује стварност коју ионако не желимо да гледамо… Ако се ми, као одрасли, губимо у тој игри, колико отпорно може бити дете, поготово ако види да смо и ми подлегли искушењу?

Не демистификацији!

А онда креће интеракција између реалног и виртуелног. Ту интеракцију и дељење искустава деца не могу имати са родитељима, јер они не разумеју колико је то занимљиво, привлачно, заводљиво, подстицајно. А објашњење би довело до познатог, бескрајног и узалудног смарања и придиковања. Срећом, довољно је истомишљеника онлајн. Они такође желе интеракцију свог великог и важног ја на мрежама са овим обичним, досадним, примитивним, праисторијским реалним животом. И направиће је сами – ту интеракцију, тако што ће у свој реални живот уносити једну по једну особеност, један по један елемент виртуелног. Не свесно ни намерно, већ ће тај њихов профил спонтано постати сегмент њиховог понашања, прећи ће баријеру виртуелног и реалног кроз речник и начин комуникације, кроз новоформиране ставове, ново вредновање досадних ствари, мерила и критеријума реалног света, све док не превлада. И тако оно што сви раде онлајн постаје део реалности. Тако деца из виртуелног преносе у реални живот све: од начина вербалне комуникације са околином до безосећајности и небриге за друге, све до насиља којим се решавају сви проблеми. Важно је једино то ново ја и његова репутација која се гради и одржава. Тако губимо децу, јер дозвољавамо да расту у створења без емпатије, без било каквог осећаја за друго људско биће, за осећања, потребе, права других. Научили су да су важна само њихова лична права и потребе и да други никако не може бити једнако важан. Негује се међусобно нападање, осуда, подсмех, насиље у разним облицима, подстиче се чувено самопоуздање, а оно прелази у егоизам који гази све пред собом.

Не демистификацији!

На крају, најстрашнија тема за размишљање: шта ако наше дете постане жртва истог тог заслепљујућег света, а ми о томе ништа не знамо?


Подели

Написала Још
Мира Симеуновић
© 2024 Мира Симеуновић