„Шерентинг“

"Шерентинг"

Sharenting (Share+parenting) – овај појам означава дељење фотографија и видео-записа своје деце на друштвеним мрежама.

Зашто се уопште појавио шерентинг?

Са појавом друштвених мрежа, појавила се у почетку искрена жеља да родитељи (углавном маме) одрже везу са рођацима и пријатељима, да размене искуство родитељства, да се пожале на неки проблем током тог процеса. Затим су те реалне потребе прерасле у жељу за добијањем што више лајкова или додатно шеровање фотографија… Било који да је разлог, модерни, (пре свега) млади родитељи треба да знају: стављање слике детета на интернет је као објављивање на билборду, и горе од тога.

Савремене маме „болују“ од жеље за „јавношћу“ свог личног живота, за откривањем интиме, па макар то била интима њихове деце. Када постану део тог „ријалитија“, имају лажни осећај среће због слике коју пројектују преко детета. Некe од њих нису свесне разних опасности којима излажу своју породицу, не знају нпр. да постоје људи који скупљају „деликатне“ фотографије деце да би их продали предаторима – педофилима, како би зарадили на томе.

"Шерентинг"

Размишљање да се то нама не може десити, да је то негде далеко у „белом“ свету, да тога код нас нема – веома је често. Граница је у рукама родитеља, тако да се морају озбиљно едуковати, пре него што и помисле да поставе фотографије своје деце на интернет, и тиме им дају „дигиталну тетоважу“ за цео живот.

Не размишљају (а треба да размишљају) о томе да се може догодити „дигитална отмица“, тј. да се фотографија њиховог детета може појавити уз разне текстове (нпр. недозвољене, незаконите, злонамерне). Такође не размишљају о будућности и свом односу са дететом у његовим старијим годинама: да ли ће им дете замерити тај поступак, хоће ли (објективно) детету засметати тај поступак родитеља приликом тражења посла или грађења каријере, формирања емотивне везе и сл.? Истраживања говоре да више од две трећине одрасле деце не одобрава објављивање својих фотографија у дечјем узрасту, а више од трећине њих се стиди тих фотографија. Да ли желимо да се наша деца тако осећају? Колико скупо смо платили нарушени однос са својим дететом? Зашто? Да ли смо спремни на високу цену?

Најважније питање је: зашто објавити фотографије детета? Из овог произлазе још нека питања: да ли бисте волели да неко о вама исприча такву причу, такву, какву ви причате о свом детету? Запитајте се: да ли ће то избламирати моје дете у будућности? Коме заправо шаљем ову фотографију? Ко заправо треба да види ову слику мог детета? Заиста? Ико? Да ли сам спреман / спремна да ова фотографија прати моје дете кроз живот?

Без обзира на то колико смо поносни на своје дете, на његову интелигенцију, домишљатост, јединственост (…), на све његове / њене квалитете, као и на своје добре намере, сетимо се да је „пут до пакла поплочан добрим намерама“. Треба константно постављати себи питање безбедности и сигурности, али и правна питања, због потенцијалне злоупотребе фотографија или будуће осуде нашег поступка од стране детета. Не смемо користити своје дете да градимо своје самопоуздање, које ће нестати са првом проблематичном последицом тог објављивања.

Морамо размишљати о томе какву слику свог детета стварамо, како други виде моје дете (који су то други људи који гледају моје дете), да ли ће неко злоупотребити податке о мом детету и ступити у контакт са њим / њом? Много је сличних питања и тема за размишљање.

Стављањем фотографија свог детета у јавни простор, ми формирамо његов дигитални идентитет. Ако то упоредимо са класичним поимањем идентитета и мером „јавности“, поставићемо питање: да ли бисмо са непознатим човеком на улици поделили фотографију свог детета? Знамо одговор. (Заиста, да ли можете да замислите себе како прилазите непознатом човеку на улици и дајете му фотографију свог детета!)

Осим тога, морамо се добро упознати са Условима коришћења и правилима приватности на платформама и друштвеним мрежама, где морамо да поштујемо узрасна ограничења, да разговарамо са децом о безбедном понашању на интернету, уместо да ми правимо грешке које би се од њих могле очекивати. Уколико подстичемо здрав развој детета, морамо му бити пример за управо такво здраво, исправно, безбедно понашање у свим околностима, пример за критичко размишљање, почев од питања: да ли је евентуална / потенцијална „добит“ од објављивања фотографија малолетне деце вредна ризика? (Ма шта за нас та „добит“ представљала.)

Један од начина да то избегнемо (или барем умањимо ризик) је ограничавање приступа фотографијама на блиске пријатеље. Притом се треба уздржати од давања личних или географских података помоћу којих би евентуални предатор могао доћи до детета.

Извори:

https://www.katarinajonev.com/sta-je-serenting-fenomen-koji-je-uzao-maha-medu-roditeljima/ https://www.detinjarije.com/serenting-kako-da-vasa-deca-prezive-vase-roditeljstvo-na-drustvenim-mrezama/

https://pametnoibezbedno.gov.rs/uncategorized/serenting-sharenting/

https://digitalni-vodic.ucpd.rs/zastita-licnih-podataka-i-privatnosti-na-internetu/

Фотографије: https://unsplash.com/


Подели

Написала Још

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Мира Симеуновић
© 2024 Мира Симеуновић