Пример прве радионице за превенцију насиља за ученике 5. и 6. разреда ОШ
Радионица је предвиђена за ученике 5. и 6. разреда основне школе. Осмишљена је након истраживања и проучавања обиља материјала на дату тему. Одабиру је такође претходило испробавање великог броја вежбања / игара на часовима у седмом разреду. Након реализације на часовима ЧОС-а, ученици су сами одредили које игре су погодније за млађи, а које за старији узраст. Обавили су избор, затим су, заједно са ОС направили комбинације игара/вежбања које би чиниле једну радионицу. Такође, договорено је да ученици буду непосредни реализатори радионица у одељењима млађих разреда (уз помоћ ОС).
Дате игре су одабране да буду део једне радионице, јер (по мишљењу аутора), свака радионица мора садржати различите врсте активности, што ова комбинација игара испуњава: морају имати игре које подстичу индивидуалност, креативност, али и заједнички дух (тимски рад, сарадњу), морају садржати активни сегмент (игру са кретањем), такође и део који подстиче размишљање. Смена менталне и физичке активности, интеракција, заједништво (…) чине радионицу динамичном и занимљивом, али и забавном.
Посебан аспект у реализацији радионице је вршњачко учење, јер је циљ да реализација буде поверена старијим ученицима (7/8. разреда), који ће радити са млађом децом. Тиме се постиже посебан ефекат, јер деца воле да уче од друге деце, тиме стварају позитивне узоре („волео бих и ја да „предајем“ другима…). Деца ће радије и пажљивије пратити то што им говоре старији другови, него оно што им „предаје“ наставник, боље ће запамтити ову нестандардну ситуацију учења, усвојиће позитивни пример понашања од старијих који нису одрасли, већ су им блиски и слични. Истовремено, комуникација између учесника и реализатора је опуштенија (једино треба водити рачуна да не буде превише опуштена, јер у том случају радионица неће имати жељени ефекат), него да је води наставник.
Радионице су метод који треба користити, јер током оваквих часова деца уче спонтано, неприметно, без осећаја да им је нешто наметнуто, да су обавезни нешто да раде. Материјал се не учи, већ се одређени ставови усвајају кроз игру, без теоретских предавања, без „лекције“ од стране старијих. На тај начин добри односи и размишљање о односима са другима, навика добре комуникације прелази у уобичајени начин понашања (али само ако се константно спроводи).
Материјал, неопходан за реализацију ове радионице: стикери са натписима предмета, лоптица, А4 папир и фломастери за цртање, магнети за качење цртежа на таблу. Време за реализацију: један школски час (по могућности и дуже). Одељење треба поделити у групе.
Радионицу чине игре:
- Соба
- Краљ
- На длану
- Баци и кажи
1. игра
„Соба“
Свако добија картицу са називом неког предмета (столица, сто, ормар, прозор, врата, фотеља, лампа, сат, фрижидер, чесма, шпорет, кључ, огледало, кревет…). Задатак ученика је да кажу зашто је тај предмет важан (има ли неку особеност без које се не може; како се тај предмет осећа због тога како га људи третирају – говорити из угла предмета, као и из угла корисника предмета). Два минута за размишљање.
Говоре сви који желе (2/3 ученика из сваке групе). Водитељ их похваљује.
Водитељ пита ученике да ли знају зашто смо играли ову игру и шта смо научили. Наводи их на закључке да (поред тога што су предмети заиста важни), треба да размислимо о симболици, да замислимо колико су тек важни људи? Треба да размислимо како третирамо предмете (не примећујемо их), да ли исто третирамо и људе?
У овој игри изражава се индивидуалност, изражавањем свог мишљења о предметима, њиховом значају и уникалности, са освртом на значај људи у нашем животу, код којих такође имамо тенденцију да их не видимо, игноришемо, не сматрамо важним.
2. игра
„Краљ“
Водитељ описује игру учесницима, затим пита ученике ко би желео да буде краљ. Бира једног од добровољаца. Задатак осталих ученика је да испуњавају наређења краља (нпр. да донесу столицу, отворе прозор, спакују му ранац, завежу пертле, напишу на табли да је НН краљ најбољи, да отпевају рефрен неке песме, да му донесу чашу воде, испричају кратак виц, нацртају некоме бркове, ураде неку физичку вежбу и сл.), без поговора. Након 5/6 налога једног краља, бира се следећи краљ из друге групе, са истим задатком, али без понављања наређења и поново без тешких или „негативних“ наређења која би вређала или понижавала „слуге“. Игра се завршава када свака група има по једног свог краља.
Водитељ похваљује ученике, пита их да ли им се игра допала и тражи од њих да прогласе „најбољег“ краља, уз давање образложења зашто је он најбољи. Пита их затим шта су научили из ове игре и помаже им у објашњењу: научили смо да постоје ситуације када МОРАМО нешто да урадимо (слушамо родитеље и наставнике), али и које НЕ СМЕМО да радимо (да малтретирамо друге који нису у истом положају као ми). Научили смо и ко је био груб краљ, ко је био попустљив и благ, ко је био осветник према претходном краљу (и намерно му давао тешка наређења), ко је бирао одређене слуге за одређене задтаке и сл. Из тога се такође могу извести закључци.
Укупно време за ову игру је 10 минута (или нешто више).
У овој игри битна је интеракција, посматрање поступака краљева, анализа задатака / наређења које даје учесницима, тј. слугама (да ли је благ, осветољубив, да ли је понизан као слуга, а суров као краљ, нпр. и слично).
3. игра
„На длану“
Задатак ученика је да нацртају свој длан на папиру и да напишу своје име на врху папира. Затим тај папир дају другу до себе, чији је задатак да на једном прсту напише једну особину свог друга, чији је длан нацртан. Особине се не смеју понављати, треба размислити и додати своје запажање. Игра се завршава када сви у групи попуне све „прсте“ свих осталих чланова групе. Време рада – 5. минута.
Након игре по један добровољац из сваке групе анализира јавно да ли су другови навели његове особине исправно. Затим водитељ говори да се јаве сви чије су особине сасвим (или већином) наведене од стране чланова групе. Такви радови се каче магнетом на таблу.
Водитељ похваљује ученике за активно учешће, пита их да ли им се игра допала или не, пита их за мишљење зашто смо играли ову игру, а затим сам даје одговор. Објашњава ученицима да смо направили анализу нивоа њиховог познавања и другарских односа. Ако се добро познају, односи ће им бити бољи и биће боља атмосфера у одељењу.
У фокусу ове игре је размишљање о томе какви су нам другови, које су њихове главне особине. Посматрамо такође да ли умемо да проценимо, али и да формулишемо особине другова у разреду, колико се међусобно познајемо, хоћемо ли навести исправне особине или не.
4. игра
„Баци и кажи“
Игра тестира сарадњу, брзо логичко размишљање, везу између физичке и менталне активности, које су овде симултане. Задатак је да ученици једни другима бацају лоптицу, говорећи по једну реч. Онај ко прихвата лоптицу надовезује се новом речју, како би у наредним добацивањима настала реченица. Онај ко не успе да дода реч, испада из игре. Игра треба да буде што бржа, играју сви (ако су у положају група, свако бацање мора бити усмерено на другу групу, не своју). Игра траје 2-3 минута, да се склопи неколико реченица, након чега следи анализа: да ли је неко задавао тешке речи следећем који хвата лоптицу, да ли брзо размишљају, да ли имају концентрацију и поделу пажње (неопходно за координацију физичког и менталног) и сл. Дају своје утиске. Шта смо научили? Научили смо да не треба да будемо негативни према окружењу, не треба да отежавамо једни другима активности, посебно ако имамо заједнички циљ (овде је то формулисање смислене реченице).
Поента ове игре је усклађивање менталне и физичке активности, док истовремено тренирамо заједништво и способност разумевања колективног циља. Уместо реченице, могу се задати други циљеви: навођење синонима, антонима, речи које се надовезују једна на другу, тематски одабране области (биљке, животиње) и сл.
На крају радионице учесници изражавају (не)задовољство радионицом и добијају домаћи задатак, о којем ће разговарати на следећем ЧОС-у са својим ОС. То може бити нпр. тема за размишљање: зашто људи вичу када се свађају?
