Пример прве радионице за превенцију насиља за ученике 3/4. разреда основне школе.
Радионица је предвиђена за ученике 3. и 4. разреда основне школе. Осмишљена је након истраживања и проучавања обиља материјала на дату тему. Одабиру је претходило испробавање великог броја игара у седмом разреду. Након реализације на часовима ЧОС-а, ученици су одредили које игре су погодније за млађи, а које за старији узраст. Заједно са ОС направили су комбинације игара које би чиниле појединачне радионице. Такође, договорено је да ученици буду непосредни реализатори радионица у одељењима млађих разреда (уз помоћ ОС).
Дате игре су одабране да буду део исте радионице, јер (по мишљењу аутора), свака радионица мора садржати различите активности: мора имати игру која подстиче индивидуалност, креативност, заједнички дух (тимски рад, сарадњу), мора садржати активни сегмент (игру са кретањем), такође игру која подстиче размишљање. Смена менталне и физичке активности, интеракција, заједништво (…) чине радионицу динамичном, занимљивом и забавном.
Посебан аспект у реализацији радионице је вршњачко учење, јер је циљ да реализација буде поверена старијим ученицима (7/8. разреда), који ће радити са млађом децом. Тиме се постиже посебан ефекат, јер деци је занимљиво уче од друге деце, на тај начин стварају позитивне узоре („волео бих и ја да „предајем“…). Деца ће пажљивије пратити то што им говоре старији другови, него оно што им „предаје“ наставник, боље ће запамтити ову нестандардну ситуацију учења, усвојиће позитивни пример понашања од старијих који нису одрасли, већ су им блиски и слични. Истовремено, комуникација између учесника и реализатора је опуштенија (једино треба водити рачуна да не буде превише опуштена, јер у том случају радионица неће имати жељени ефекат), него да радионицу води учитељ или наставник.
Радионице су метод који треба користити, јер у оваквим активностима деца учествују спонтано, без осећаја да им је нешто наметнуто, да су обавезни нешто да раде. Материјал се не учи, већ се одређени ставови усвајају кроз игру, без теоретских предавања, без „лекције“ од стране старијих. На тај начин добри односи и размишљање о односима са другима, навика добре комуникације прелази у уобичајени начин понашања (али само ако се константно спроводе).
Неопходан материјал: један велики или два мања хамера (секу се у броју група одељења), фломастери, магнети за качење на белу таблу, бели А4 папир (ученицима се даје пола папира) – око 20 листова, стикери за „ситуације“ (десет за сваку групу – поделити свакој групи стикере другачијих боја).
1. игра
„Ужасно добар цртеж“
Задатак ученика је да нацртају на папиру било који предмет који је њима леп, драг или важан и да напишу своје име на врху папира. Затим тај папир дају другу до себе, чији је задатак да дода том цртежу нешто по свом избору (лепо или ружно, било шта). Игра се завршава када сви цртежи обиђу цео круг у групи.
Након игре по један добровољац из сваке групе анализира како се његов цртеж променио, да ли је лепши или ружнији од изворног.
Водитељ пита учеснике чији цртеж је улепшан, такви се каче на таблу (магнетима).
Водитељ похваљује ученике за активно учешће, пита их да ли им се игра допала или не, пита их за мишљење зашто су играли ову игру, а затим и сам даје одговор. Поента игре је у следећем: веома је лако уништити или упропастити туђи рад и треба трудити да никога не повредимо, да пазимо на туђа осећања, јер ови цртежи су симбол речи, поступака, укупног нашег односа према људима око себе.
2. игра
„Краљ“
Ова игра погодна је и за млађи, и за старији узраст (може се модификовати по процени реализатора). На самом почетку, уз опис игре, водитељ пита ученике ко би желео да буде краљ. Бира једног од добровољаца. Задатак осталих ученика је да без поговора испуњавају наређења краља (нпр. да донесу столицу, отворе прозор, спакују му ранац, завежу пертле, напишу на табли да је тај краљ најбољи, да отпевају рефрен неке песме, да му донесу чашу воде, испричају кратак виц, нацртају некоме бркове и сл.). Након 5/6 налога једног краља, бира се следећи краљ из друге групе, са истим задатком, али без понављања наређења. Игра се завршава када свака група има по једног свог краља.
Водитељ похваљује ученике, пита их да ли им се игра допала и тражи од њих да прогласе „најбољег“ краља, уз образложење зашто је он најбољи. Пита их затим шта су научили из ове игре и помаже им у објашњењу: научили смо да постоје ситуације када МОРАМО нешто да урадимо (слушамо родитеље и наставнике), али и које НЕ СМЕМО да радимо (да малтретирамо друге који нису у истом положају као ми). Научили смо и ко је био груб краљ, ко је био попустљив, ко је био осветник према бившем краљу и сл.
3. игра
„Опасно или не?“
Водитељ даје ученицима папире (четврт хамера) са означеним колонама на чијем врху пише: 1-насиље, 2-ризик, 3-ненасиље. Објашњава да је њихов задатак да стикере које су добили распореде у колоне испод ових натписа. Дате су им следеће ситуације (10 ситуација; у заградама су решења): Неко понуди детету вожњу кући (ризик); Фотографисање другарице без питања (насиље); Младић пита девојку на улици да му објасни где је станица (ненасиље); Гуркање више дечака на улици (ризик); Неко понуди дечаку алкохол или цигарету (ризик); Дечак плаче и моли девојчицу да му помогне и отвори врата (ненасиље); У лифт са девојчицом улази непознати мушкарац (ризик); Псовање и давање ружних надимака (насиље); Бака моли девојчице да јој помогну са торбама (ненасиље); Слање ружних порука друговима и другарицама (насиље).
За овај део имају три минута, након чега ће три групе изложити шта им је у по једној колони. Преостале две / три групе (у зависности од броја група) ће исправити евентуалне грешке и дати своје мишљење. Или: свакој групи водитељ упућује питања за две / три ситуације – да кажу где су их сврстали и да објасне зашто (у складу са бројем група).
Сви њихови хамери каче се на таблу (магнетима) на крају игре. У завршници ученици у групи треба да изведу савете за безбедно понашање.
4. игра
„Папирни бум“
Водитељ прави увод у игру, дајући инструкције: ученици ће добити велики број папирних лоптица, које ће бити свуда по учионици. Учионица се дели на два / три дела, а задатак ученика је да лоптице са своје територије пребаце на терен „противничке“ екипе. Водитељ посматра како они то раде: које су емоције укључене, каква је вербална и невербална комуникација, какво је расположење, да ли учествују сви или само неки, има ли нападачког или агресивног наступа. Пребацивање траје 2-3 минута, након чега се могу пребројати лоптице и прогласити победник.
Водитељи похваљују ученике за сарадњу, питају их да ли им се игра допала, траже мишљење о томе шта су научили и зашто су играли ову игру. Помоћ у објашњењу: у овој игри смо видели ко је најбржи, ко је агресиван, ко је лепо васпитан, ко има такмичарски дух, ко је преозбиљно схватио игру, а ко није желео да учествује… Питати их за мишљење: шта мислите, како се ко понашао, како је требало да се понашају, а како не?
Домаћи задатак – тема за размишљање: зашто људи вичу када се свађају?
