„Писмо родитељима“

Мира Симеуновић

10/08/20231 · min read

Препоруке педагога / психолога родитељима.

Препоруке педагога-психолога родитељима (у име детета). Писмо гласи:

Не кварите ме. Ја одлично знам да не треба да добијем све што желим. Ја Вас само тестирам.
Не бојте се да будете строги према мени. Ја то више волим. То ми омогућава да научим меру у својим поступцима и да знам своје место.
Немојте примењивати силу у односима са мном. Иначе, то ће ме научити да мислим да је сила једино оно што је важно. Бићу веома спреман да прихватим да ме просто водите.
Не будите недоследни. То ме збуњује и натераће ме да са извлачим како знам и умем из свих могућих ситуација.
Немојте давати празна обећања. То ће пољуљати поверење које имам у Вас.
Не падајте на моје провокације: не попуштајте када тражим нешто што не треба и говорим или радим нешто што вас љути. Иначе ћу поново покушати да остварим такву „победу“.
Немојте се љутити ако Вам кажем да вас мрзим. Ја просто желим да зажалите због оног што сте ми урадили.
Немојте ме терати да се осећам као клинац. Ја ћу то компензовати тиме што ћу се понашати као центар васионе.
Немојте уместо мене или за мене радити оно што ја сам могу да урадим. Ако се то догоди, очекиваћу и захтевати да ме увек опслужујете.
Не обраћајте пажњу на моје глупе испаде. Ваша појачана пажња допринеће да се они учврсте.
Немојте ми упућивати примедбе у присуству других људи. На примедбе ћу реаговати једино насамо.
Не покушавајте да ми објашњавате било шта у конфликтној ситуацији. Ја свеједно ништа нећу чути. Попричајте са мном када вашу љутњу замени здрав разум.
Немојте се стално трудити да ме саветујете и нечему учите. Зачудили бисте се када бисте знали да ја веома добро знам шта је добро, а шта лоше.
Немојте ме терати да прихватим да су грешке које правим – злочин. Ја треба да научим да правим грешке, а да притом не мислим да сам неспособан за било шта.
Не тражите од мене објашњење за моје лоше понашање. Ја то заиста не умем да објасним.

Не грдите ме и не вичите! Иначе ћу морати да се правим глув, како бих се бар мало заштитио.
Немојте превише искушавати моје искреност. Лако ме је уплашити, а уз то почећу и да лажем.
Не заборавите да се ја развијам, што значи и да експериментишем. На тај начин и учим. Молим Вас да то прихватите.
Немојте ме штитити од последица мојих поступака. Неопходно је да учим из сопственог искуства.
Не обраћајте пажњу на моју болешљивост. Почећу да осећам задовољство од свог лошег здравља, ако ћу захваљујући њему бити у центру Ваше пажње.
Не одмахујте ако Вам поставим искрена и директна питања. У противном ћете открити да сам престао да Вас питам било шта, да ћу информације које тражим пронаћи тамо где хоће да ми их дају.
Не одговарајте на моја глупа и бесмислена питања. Ја просто хоћу да привучем Вашу пажњу.
Немојте никада мислити да је извињење мени – испод Ваше части. Ваше искрено извињење и признање сопствених грешака у мени изазивају зачуђујуће топла осећања према Вама.
Никада немојте тврдити да сте савршени и непогрешиви. Иначе ћу морати да будем достојан тако много тога, а баш не бих волео да се уверим у супротно.
Не брините за то што премало времена проводимо заједно. Треба мислити о томе како проводимо то време.
Немојте да Вас узнемире моји страхови. У супротном ћу се стварно уплашити. Боље је да ми демонстрирате вашу смелост и личну храброст.
Не заборавите да ми треба ваша подршка и ваше разумевање. Мислим да и без мене Ви то знате.
Односите се према мени онако како се односите према својим друговима. Ја такође желим да будем Ваш најбољи друг.
Не заборавите да ће ваше добре мисли и топле жеље које ми несебично дарујете сваки дан да Вам се врате стоструко (ако не одмах, онда у наредним годинама).
Запамтите да имате највеће чудо на свету. То чудо