„SIMILIS SIMILI GAUDET“ („Просветитељ“ 2025)

Сви добро познајемо нашу образовну реалност – више пажње посвећујемо оном што није задовољавајуће, више енергије улажемо у нешто што треба поправити, него у оно што је добро. Добро се подразумева, добро је само себи довољно, оно живи, постоји без помоћи и подршке. Добри само функционишу онако како треба, и шта с тим?

Да ли то значи да оно што је добро треба игнорисати? Или ћемо га само констатовати и наставити да се бавимо оним другим – поправљањем (у било ком делу професије)? Нажалост, обично је тако.

Али зар и оном што је добро не треба пажња, признање, мотивација да буде још боље, или барем мотивација да остане добро? Ученицима, али и њиховим професорима, учитељима, васпитачима, инструкторима? И да ли љубав према професији може да буде једино „гориво“ које ће нас покретати током целог радног века? Чак и ако може, треба ли? Нажалост, обично је тако.

Захваљујући Фондацији Кавчић, просветни радници постали су нешто видљивији, јер путем награде „Просветитељ“ она настоји да укаже на значај наше професије и њених носилаца. 2025. године други пут је отворен конкурс за најбоље међу нама, када сам и ја предложена за ову награду. Предлог је дошао од колегинице која је истовремено и родитељ моје успешне и награђиване ученице. Предлог сам доживела као част, израз колегијалности, професионалног уважавања од стране колегинице која је такође ентузијаста вредан поштовања.

Након истека рока за пријаву, стручни жири је одредио дванаест полуфиналиста. Жири нас је одабрао на основу наведеног у Пријави, а следећи корак била је „Пролећна радионица“ у просторијама Фондације Кавчић.

Тада смо се први пут срели, представили се стручном жирију током викенд-радионица, представили се и једни другима. Било је то препознавање себи сличних, искусних и успешних, креативних и иновативних, са сличним односом према раду, са посвећеношћу која с годинама не пролази.  Дванаест потпуно различитих људи по месту и установи у којој раде, по специјалности, годинама искуства (…) препознали су једни у другима исти ентузијазам, исти неуморни рад који захтева не само професионализам, већ и константно улагање максимума енергије. То су људи којима је професија позив, којима награда није циљ, већ може бити само додатна мотивација, који су уживали у самој прилици да представе свој рад, јер прилику за то иначе немају. Свако је врло надахнуто говорио о својој пракси, елоквентно и сигурно, код свих кандидата могло се видети да заиста воле свој посао. Сви се баве разноврсним активностима које превазилазе уобичајену наставу: једни се истичу у хуманитарним активностима, другима је приоритет осавремењивање наставе, трећи раде са специфичним ученицима или полазницима (или у посебним условима), неки раде са талентованом децом, други су у „обичним“ школама, али сви одржавају своју енергију и ентузијазам („упркос свему“).

Међутим, нико од нас није „емитовао“ такмичарски дух, једни друге нисмо схватили као конкуренцију, нисмо дошли да се надмећемо и боримо се за награду. Као да смо се окупили да разменимо искуства, да представимо делић свог рада себи сличним људима, јер је напокон некога занимало шта ми то радимо, најзад је неко желео да нас чује, неко нас је коначно уважио као квалитетне просветне раднике, и то изузетне! Дванаест изузетних професионалаца као да су у ствари дошли да уче! Зато и јесмо (рећи ћу нескромно, убрајајући и себе) изузетни, јер смо сви пажљиво слушали једни друге, јер (као такви) знамо колико је труда потребно за посвећен дугогодишњи рад у било којој средини, са било којим узрастом ученика, колико себе је потребно дати за најмањи корак напред! Пратили смо једни друге с пажњом и поштовањем, са осећајем да нас обогаћује сусрет са другим изузетним.

Представили смо своје професионалне вештине и успехе због којих смо одабрани у дванаест најбољих, све време осећајући подршку колега и стручног жирија. Чланови жирија су постављали питања, заинтересовано пратећи излагање свих кандидата. Било је и коментара, и неусиљеног, спонтаног смеха, и атмосфере која подсећа на окупљање колега који разматрају уобичајена питања  или дневне теме из своје праксе. Иако нисмо исти (јер у жирију су седели људи импресивних каријера), однос жирија према кандидатима је био пун уважавања, са (чинило се) искреним интересовањем за сваког од нас. Читаво окружење као да је истицало „изузетност“, јер људи, простор и атмосфера нису ни подсећали на уобичајене околности у којима радимо.

Након полуфиналних радионица жири је донео одлуку о финалистима који ће нас представљати на светском такмичењу наставника, Global Teacher Prize. Ми не можемо знати шта је било пресудно за доношење одлуке жирија о финалистима, јер нисмо имали увид у Пријаве колега. Али жири јесте, и нема сумње да су направили прави избор.

Уз честитке и најлепше жеље колегама за успех на светском такмичењу, морам изразити захвалност Фондацији Кавчић за ово јединствено искуство: хвала што сте нас препознали, хвала за прилику да се упознамо, хвала за осећај изузетности!