Рад Маше Трошић о Николају Краснову, великом руском архитекти, заузео је прво место на конкурсу „Русија је близу“.
НИКОЛАЈ ПЕТРОВИЧ КРАСНОВ
Душу једног града чини душа народа који у њему живи. Облици, боје и лепота коју човек ствара зависе од људи који су јој дали коначан изглед.
Мој град је Београд, моја отаџбина је Србија, јер је то оно што је рођењем усађено у мој „животни код“. Не могу, а да не приметим, да се данас на улицама мог града врло често чује руски језик. Различите животне околности, игра судбине, а можда и јачина хтења доводи те људе у моју земљу и у мој град. Тако је било некада, а тако је и данас.
Проучавајући историју, слободно могу да кажем да је Београд одувек имао слуха да разуме и чврсто пригрли све оне који су постали део њега. Београд је био уточиште свима који су у њега долазили чистог срца, а за узврат је добијао нови облик, примао је нову енергију.
Ако покушамо да сагледамо догађаје који су учинили да Руси који су припадали „белој емиграцији“ промене лице Београда кроз призму садашњег тренутка, схватићемо да су те везе много чврсте и јаке и да српски и руски народ веже „словенска душа“, вера и „братски однос“.
Када је у јесен 1917. године пуцањ са крстарице „Аурора“ у Санкт Петербургу означио почетак Октобарске револуције био је то наговештај да ће комунисти заменити монархију. За присталице цара Николаја Другог била је то најава дугогодишњег, а за већину и доживотног изгнанства. Многи који су напустили Русију непосредно након победе комуниста сматрали су да је њихово изгнанство привремено, међутим, већ почетком двадесетих година, постало је јасно да им се не смеши скори повратак. Око 40.000 „белих“ Руса, колико је у том тренутку боравило у Србији, почињу себе да називају емигрантима и формални прекид везе са својом родном земљом замењују осећајем припадности Београду у коме су добили шансу да буду то што, заправо, јесу. Они су градили Београд између два светска рата. Један од најзначајнијих био је Николај Петрович Краснов (рус. Никола́й Петро́вич Красно́в) који је својим стваралаштвом, како у области архитектуре и урбанизма, тако и у области ентеријера и примењене уметности оставио значајан траг у изгледу Београда, али и бројних градова и варошица широм Србије.
Николај Петрович Краснов рођен је 23.октобра 1864. у Хоњатину (Москва, Русија), а студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је на Московском уметничком училишту 1885. године. Градио је репрезентативне објекте за племство и културну елиту, реконструисао историјске грађевине, саградио Женску гимназију. Био је „архитекта руског царског двора“ а имао је титулу „академик архитектуре“ петроградске Академије уметности.
У таласу руских емиграната који су своју домовину напустили након Октобарске револуције 1917. године, емигрира 1919. године у Галипоље и на Малту, а затим на позив управе Савеза руских инжењера и техничара у Краљевини СХС после тридесет година плодног рада, долази у Београд 1922. године. Краснов се врло брзо укључио у савремене токове српске архитектуре, испољавајући своје високо стваралачко умеће и користећи га за изградњу престонице своје нове домовине, која га је свесрдно прихватила, и убрзо постаје цењени државни и дворски архитекта. У периоду од 1923. до 1939. године радио је на пројектовању, грађењу, довршавању, адаптацији и украшавању најзначајнијих државних здања, многобројних профаних зграда, цркава и спомен – обележја, бавио се сликарством и дизајнирањем намештаја. Ауторским третманом хералдичке декорације на фасадама својих објеката обележио је читаво једно раздобље српске архитектуре.
Неки од објеката на којима је радио Краснов:
– Обнова цркве Ружице (старог војничког храма) на Београдској тврђави 1924. године; две бронзане скулптуре српских ратника, које се налазе испред улаза у цркву, такође су његов рад.
– Палата Министарства финансија Краљевине Југославије на углу Немањине и Улице кнеза Милоша зидана је у периоду између 1926. и 1928. године. Зграда Министарства дозидана је спратом 1938. године, а аутор ове, у београдској архитектури познате „мајсторске доградње“ био је аутор здања, Николај Краснов. Данас је у овој згради смештена Влада Републике Србије.
– Палата Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода је најмонументалнији и просторно најобухватнији објекат који је Краснов извео на нашим просторима. Поред пројекта зграде Краснов је саставио и програм за израду скулптура, које симболизују делатност установа смештених у овој згради. Данас је у овој палати смештено Министарство иностраних послова Републике Србије.
– Зграда Архива Србије у Карнегијевој улици завршена је 1928. године према пројекту Краснова. Репрезентативно здање пројектовано је у духу монументалног академизма са израженом пластичном декорацијом на главној фасади.
– Мост краља Александра (на његовом месту је данас Бранков мост, јер је стари порушен у Другом светском рату).
– Ентеријер Народне скупштине Србије.
– Пројекте за ентеријер Старог двора на Дедињу, уређење парка, сву декоративну пластику на фасадама, колонаде између двора и капеле радили су Никола Краснов и инжењер Сергеј Смирнов.
Посебно место у комплексу има сутерен Краљевске палате – место где су српски краљеви проводили слободно време. У једној од просторија налази се фонтана – копија Бахчисарајске фонтане на Криму из истоимене песме Александра Пушкина. Фонтана је имала посебну намену: био је то механизам за чување државних тајни – сви поверљиви разговори вођени су у просторији са фонтаном, која се назива „Соба шапата“ јер због жубора воде, свако ко би хтео да прислушкује, из суседне просторије је могао да чује само неразговетан шапат.
Да је Краснов о сваком детаљу водио рачуна, говори и чињеница да су у зидне украсе уклопљени чак и вентилациони отвори чиме се потврђује његов перфекционизам и таленат несагледивих размера.
Николај Петрович Краснов преминуо је 8. децембра 1939. године у Београду, а сахрањен је на руској парцели београдског Новог гробља.
Дела која је оставио иза себе учинила су га бесмртним и далеко су надмашила захвалност којом се одужио Београду који му је пружио уточиште и наду.
Допринос „белих“ Руса Београду велики је и сви они су доказ да политичке одлуке како онда, тако и данас, често бивају слепе за различита мишљења и доприносе да људи који мисле другачије, своје умеће искористе не за потребе отаџбине, већ за потребе „новог дома“ који их је пуног срца пригрлио. Везе које су између Србије и Русије направљене тада веома су јаке и данас, јер добробит једног града, култура и знамење не треба да познају предрасуде, баријере, већ компромис за напредак. Можда монументални споменик Стефану Немањи, који се налази на Савском тргу, а чији је аутор руски скулптор Александар Јулијанович Рукавишњиков, потврђује ту везу и доказује да је Београд и данас спреман да оберучке загрли све оно што може допринети његовом новом сјају и лепоти.
